Uncategorized

Kada budeš otišla u Lisabon moraš da slušaš fado i da piješ vino, rekao je

’’Lisabon miriše na pethodne živote.

Lisabon je feniks.

Ludi feniks koji vodi ljubav sa svojim ženama i baca vjetar u leđa svojim muškarcima.

Tog jutra 1755., oko 10:24 u Lisabonu se dogodio veliki zemljotres. Nakon kog su usledili požar i cunami.

Jednog drugog jutra, 2016., oko 10:24, sve se dogodilo ponovo.’’

Pišem knjigu. Napokon.

Svi gradovi na čije sam grudi naslonila glavu, u meni su probudili poeziju. Lisabon mi je donio roman, onaj na koji sam (previše) dugo čekala i zbog kog sam i otišla tamo. Ali danas vam neću pričati o tome, danas imam da kažem nešto drugo i da podijelim sa vama ono što sam obećala u prethodnom postu.

Desi se momenat kada ti se učini da svijet u kom živimo nije lijepo mjesto. Da ljudi među kojima dišemo nisu dobri ljudi. Prestrašen si i razočaran. Bolan si. Pitaš se. Ne treba. Nikada nećeš znati.  Zato izabereš svijet po svojoj mjeri. I ti budeš po mjeri svijeta koji si izabrao.

Onda zatvoriš oči, udahneš duboko i shvatiš da si ptica. Da si više ptica nego što si svoja majka. Shvatiš da je tvoja majka nekada bila ptica. Da više nije. Da ti ne smiješ prestati biti.

A ako možeš biti ptica, možeš biti i bilo šta drugo.

Zamisliš oblak, u njega poneseš svoje snove, prijatelje, svoju radost i svoju sramotu, i budeš stvaran, ali u svijetu koji si sam izmislio. I onaj u kom si se prije našao smislio je neko. (Ne ti.)

Dakle, da bih mogla da živim ja sam morala smisao svesti na banalnost. Baš ovako kako banalizujem ovaj tekst.

Ja sam živi dokaz da smo ono što privučemo. Ono što izmislimo. Ni jedna jedina stvar u mom životu nije vodila ka onome što jesam danas. Ja sam ih sama dovela gdje sam htjela. Dovukla.

Neko me je jednom pitao šta će biti kada mi pukne ovaj balon od sapunice na kom sjedim. Ništa. Jer taj balon sam ja. Svi pucamo zar ne? I to je sasvim u redu. Ali hajde da mirišemo dok smo živi.

Nekada bih išla (nekada idem) od čovjeka do čovjeka, moleći ga da bude ljubazan i nježan, ispirajući so, a so se ispira okeanom. Povijajući rane, a rane se povijaju šumom. Lažući da je život divan, a laže se gradovima. Sve dok svi ne povjerujemo da jeste. Jer onda jeste. Da je lako živjeti. Jer onda bi bilo. Onda jeste. Još lakše je među aerodromima.

Život od stihova je sve što sam ikada htjela.

Život od stihova nekada umori i zahtjeva da uvijek imam drugačiji lik. Ali šta je to za sve one koje imam? Šta je to za mene kada sve i jesam? Kada se ne plašim da budem?

Svojim stihovima sam brusila svoj lik. Za njih sam bila i djevojčica i žena, i kurva i djevica, i tužna i srećna, i živa i neko ko odavno nije tu. Bila sam sve što nisam bila van stihova. A onda sam bila samo ja. Stihovima sam porasla u sebe. I stihovima sam dopustila da me vode. Svojim i tudjim. Stihovima alkoholičara, boema, putnika, svetaca, monaha. Stihovima neznanaca.

U prethodnom postu sam vam pričala o tome kako sam dugo tražila mjesto na kom ću graditi priču za drugi roman i da mi je pjesma jednog neznanca pokazala put. Obećala sam da ću je podijeliti sa vama. Ona je nešto što ću podijeliti prije i jedne svoje riječi o Lisabonu. Jer je ona sve što o njemu danas imam reći.

Pročitala sam ovu pjesmu, spakovala haljine i otišla u Lisabon da je odživim.

Jer, zašto da ne?

(dragom pjesniku sam davno rekla da je moja)

I bila je.

I jeste.

Onako kako je Lisabon moj.

I kako će uvijek biti.

 

Najljepše slovo o Lisabonu:

 

Savršeno je ok da ti odeš u Lisabon

i da se više nikada ne javiš,

mislim,

ko bi se još javljao nekome

kada stopalima dotakne večnost okeana,

pazi se samo tamo onih pomahnitalih tramvaja

u usko strimim ulicama

i obavezno idi u neki memljivi podrum da slušaš fado

zajebi Stonse, Kleptona, Bouvija i Smitse

zajebi onu tvoju elektroniku od koje mi se ponekad povraća kao posle toplog piva,

kada budeš otišla u Lisabon moraš da slušaš fado i da piješ vino

jer samo u gradu u kome se spajaju okean i reka možeš doživeti potpunu katarzu

u njemu nema bojazni da ćeš nagomilanim suzama potopiti svet

veruj mi, čak i da isplačeš nebo, nivo vode neće potopiti Njujork,

čekaće te ta tvoja kolevka poparta kao što te je i Lisabon čekao,

obuci onu tvoju malu crnu haljinu zbog koje sam te zezao da si Odri Hepburn iz porno filmova devedesetih

i ispod nje ništa

gaćicama i brushalteru je mesto na prljavim daskama hotelske sobe,

oslobodi više taj duh bezobrazne devojčice koji nosiš u sebi,

nisi li dovraga upravo zato i maštala o zalasku sunca nad okeanom i jebenim ulicama Pariza, Lisabona i Njujorka

o dokovima koji mirišu na ribu, so i slobodu

seti se svojih snova dok budeš pila sa potpunim strancima

i kada začuješ prve rifove gitare praćene glasom iskidanim od bola

počni da živiš, iscepaj prošlost kao stare račune i priznanice sa hemijskog

ponovo ću ti reći, zajebi sve što je nekada bilo i gde si bila

uspomene su samo ožiljci i sidra koja nas drže u mestu,

mala, tu te niko ne poznaje i slobodno možeš da se napiješ u dvanaest sati popodne

možeš pijana da plačeš u tri nekome ovde preko telefona

možeš da mu vičeš u slušalicu „Jebi se idiote!“

ili da mu to prosto napišeš po vetru

kao devojka u jednoj fado pesmi koju ćeš već čuti,

i da već tri i po minuta posle toga upoznaš totalnog stranca

a da mu se nasmešiš tako kao da ga znaš trideset vekova

pa ako se on nasmeši i on tebi, zaplešite,

u osam sati uveče plesom napravite zastoj saobraćaja

završi kao glavna sutrašnja vest u lokalnim novinama

završi gola na plaži u njegovom zagrljaju

jebite se sve dok imate snage

besno, do kostiju, do pucanja rebara, do vrištanja i do zuba zarivenih u rame

baš onako kako te ovde mrak pamti

a kad svane, smotajte džoint i pivo,

obavezno jer ćeš u suprotnom povraćati kajanje i govoriti

to nisam ja

to nisam ja

to jebeno nisam ja,

znam te, toliko te znam u šav da sam gotovo siguran da od solo opijanja i dranja u telefonsku slušalicu nećeš dalje odmaći,

džabe će te gledati i stezati oko struka

džabe ti u uši sipati lascitivne ponude i reči žudnje kada ćeš ti još uvek duhom biti ovde,

ej, ti odlaziš u Lisabon i nikada se više nećeš vratiti u Beograd,

makar ne meni i nikako ovim godinama

jedno od nas dvoje to mora da vikne,

kada odeš u Lisabon moraš da ostaviš sebe ovde u Sara Kej koferu na tavanu,

nemoj mi se više nikada javljati ili ako baš osetiš potrebu samo me pozovi i kaži „Jebi se idiote“

isključivo noću tu negde između četri i pet

to je sasvim ok i jedino na celom svetu što ćemo samo mi razumeti,

znaš, voleo bih da te čujem kako mi izgovaraš te tri reči na svim jezicima ovoga sveta

jer je to tvoje „Jebi se idiote“ iskrenije od svih onih „Volim te“ koje ću ikada čuti

i prvo je što će se umesto o kaldrme Dorćola razbitijati o penu okeana i spomenik Vasku da Gami.

 

Stevica Rajčetić

 

Fotografija: Jelena Jovićević

Nastaviće se….

Оставите одговор