Uncategorized

Ljubavna pisma: Lisabon

Lisboa, meu amor.

Nikada nisam završio pjesmu dok sam ležao pored nekoga. – rekao mi je jedan pjesnik onda kada sam ja ležala na tvojim dokovima. Ja nisam mogla završiti svoju onda kada sam bila tvoja. Onda kada si me učio svojim slovima, kada si me toliko čvrsto grlio da je sve što sam osjećala bila beskrajna sloboda. Nikada me niko nije stezao toliko da je napokon bilo prijatno ne disati. Naučio si me čežnji i prije nego što si mi poželio dobrodošlicu.

Ausiar – čežnja.

Ako se može čeznuti za pogledom zalutalim na rastopljenom Suncu sa vidikovaca Lisabona. U taj pogled sam se zaljubila prije nego što sam se zaljubila u sve one koje su zalutali na meni.

Ako se može čeznuti za marokanskim haljinama koje su krile moju kožu od ulica Lisabona, kao da te ulice sve o njoj već nisu znale i prije nego što su je dotakle svojom prašinom i ispratile svojim rukama.

Htjela sam praviti iluziju u gradu koji je na iluziji izgrađen i šta sam dobila? Da sam tamo i sada kada sam miljama daleko.

Ako se može čeznuti za dušom koja nije srodna i pepeljarom iznad pupka koji je i dalje centar mog univerzuma.

Za vlažnim usnama, policijskim sirenama u gluvim ulicama, u kojima sam glavu naslanjala na dlanove grada čije dodire osjećam na sebi dok hodam ulicama Kotora. Kotor je gledao otiske tuđih prstiju na mom vratu, ali nikada nije ostao nijem pred njima. Kotor bi izvukao svoje meleme iz fioke Starog grada i činio da koliko god gradova prođem, ostanem neokrnjena. Kotor ćuti od kad sam se vratila.

Lisabon će mi dozvoliti sve:

Dolaske i odlaske, poljupce na svojim balkonima, krovove i vino, fado i tramvaje. Dozvoliće sve, ali ne i zaborav.

Znaš,

Ko god da si, u Lisabonu bih te pitala da pođeš na kraj svijeta sa mnom, ali već bi smo bili tu.

Onda bih rekla:

-Dođi da zajedno spavamo na aerodromima.

Ali na kojim aerodromima se čeka sreća?

Neko čita ovaj tekst tražeći upustvo za Lisabon. Ja nemam upustva za Lisabon. Nikada nisam imala upustvo za ljubav.

Majke, ne puštajte kćerke u Lisabon, Lisabon je ono što mlada djevojka ne bi trebala znati.

Kćerke, ne pitajte, spakujte svoje najljepše haljine i odlazite. Vodićete ljubav sa sopstvenim postojanjem pod purpurnim, promuklim svodom.

Majke, ako im dopustite, nikada više nećete vidjeti svoje kćerke.

Kćerke, nikada više nećete biti iste.

Kada odeš u Lisabon, teško je vratiti se, šta god da te tamo gdje si se zaputio čeka.

I sada znam:

Ovo nikada neće biti čežnja, ovo će uvijek biti saudade.

 

S ljubavlju, Jelena

CascaisCafe do Monte, toalet

Оставите одговор